Mala poslastičarska radnja u prizemlju stabene zgrade preselio je stari majstor Bahri sedamdesetih godina iz stare kućice preko puta.

U poslastičaru se ulazilo preko nekoliko stepenika, na kojima su preko leta mnogi sedeli jedući sladoled. Sa leve strane od ulaza bio je niz malih drvenih stolova pripijenih uza zid.Svaki je imao po tri drvene stolice a sa desne od ulaza stajao je aparat za sladoled i limunadu, zatim velika staklena vitrina sa kolačima i na kraju staklena vitrina sa sladoledom. U vitrini sa kolačima bilo je baklava, sarajlija, šampita, krempita, sutlijaša… Uza zid je  bila postavljena drvena vitrina koja je bila i kasa i ostava za posudje, razne poslovne knjige, imenike. Na njenom vrhu su bili pehari koje je su osvajali lokalni momci na turnirima u malom fudbalu i jedan stari ventilator.

Poslastičara je bila i poslastičara, i autobuska čekaonica, mesto za ostavljanje poruka, paketa, mesto za zakazivanje ljubavnih sastanaka, sklonište od kiše i zime...

Redža, uvek izbrijan pedantan majstor, koji je nasledio starog majstora Bahrija, držao je radnju pod konac. Mršav, zalizan crne kose sa tankim brčićima skoro uvek je bio opasan belom majstorskom keceljom i  uglavnom je provodio vreme u radionici, to je ustvari bio susedni lokal do poslastičare kojeg su spojili vratima sa poslastićarom. Ponekad bi provirio na vrata radionice kada bib bila prevelika galama u poslastičeri da opomene goste ili da se uključi u neku od ,, važnih,, rasprava.

Smaja je bio taj koji  je sedeo u radnji i bio na uslugu mušterijama. Svetlije puti od Redže ali isto tako mršavog izduženog lica uglavnom je stajao uz frižider gde se je pravio sladoled. Pratio je muziku sa kasetofona ili ako nje nije bilo zviždukao i vešto rukama po limu frižidera ,,svirao bubnjeve,, i to stvarno majstorski. Bilo je pravo zadovoljstvo slušati Smajine ritmove i bilo neuhvatljivo i nemoguće ponoviti ono što Smaja ,,odlupa,,.

Smaja je bio mnogo više od poslastičara sigurno je on jedini čovek koji je znao sve  crnotravce, i one koji su živeli u Crnoj Travi i one koji su bili odseljeni. Znao je ko je iz koje mahale, gde ko  živi, ko je koga oženio, gde ko radi. Niko nezna koliko je samo poruka Smaja preneo, koliko paketa sačuvao i predao, koliko puta pozajmljivao novac za kartu onima koji su kretali u pečalbu , koliko brakova je navodadžisao znaju samo oni koje je Smaja spojio.  Kod njega ste mogli saznati ko je sve tog leta pristigao u Crnu Travu, ko je i kada otišao, ko se kad vraća…

Mnogi su iz Crne Trave otišli u potrazi za boljim životom. To je uradio i Miljahim koji je nasledio ovu radnju. U vremena teška, poratna, sreću za sebe i svoju porodicu našao je u Austriji. On je sigurno najveći nostalgičar i zaljubljenik u Crnu Travu.  Niko nam se toliko ne javlja kao on i sada ga mi  proglašavamo za najvećeg crnotravca koji joj pripada srcem i dušom. OvU stranu na našem sajtu posvećujemo njemu, Smaji, Redži, Serjanu i svima koji pamte i vole  ovu poslastičaru.